Pi­še: Go­ran Ko­mar


Be­nja­min Ka­laj i cje­lo­kup­na po­li­ti­ka Austro­u­gar­ske gle­da­li su na srp­skog ži­te­lja kao na kom­pli­ka­ci­ju u pro­jek­ci­ji či­ste bal­kan­ske i bo­san­sko­her­ce­go­vač­ke isto­ri­je oslo­bo­đe­ne te­melj­nog bo­san­skog na­ro­da i to je sa­mo eks­trem­ni vid odav­no is­tak­nu­tog na­če­la beč­ke kru­ne o na­ro­du kao kom­pli­ka­ci­ji u isto­ri­ji di­na­sti­je. Ona je preg­nu­la za od­u­zi­ma­njem to­me sta­me­nom lu­žnja­ku nje­go­vog kul­tur­nog na­sle­đa ta­ko ra­di­kal­no da ta­kav po­li­tič­ki pro­je­kat ni­je za­bi­lje­žen u isto­ri­ji Evro­pe. Va­lja pu­to­va­ti da­le­ko pre­ko ve­li­kih mo­ra i vi­dje­ti slič­ne pri­mje­re. Taj je pro­je­kat sa­dr­žan u po­stup­ku ras­te­re­ći­va­nja bo­san­skih Sr­ba od bi­lo ka­kvog ma­te­ri­jal­nog i kul­tur­nog na­sle­đa, čak od bi­lo ka­kve i ko­li­ke kul­tur­ne pro­iz­vod­nje, do te mje­re i ta­ko ob­u­hvat­no da mu je na­sto­ja­la od­u­ze­ti pra­vo na grob i nad­grob­ni spo­me­nik i nat­pis. A on se vje­ko­vi­ma is­ka­zi­vao kao sve­to­tro­jič­ni lu­žnjak. U vr­hun­cu te pro­pa­gand­ne i po­li­tič­ke ak­ci­je ovaj lu­žnjak je osje­tio po­tre­bu da na svo­je nad­grob­ne kr­sto­ve usi­je­če epi­taf ko­ji, kao ni­gdje na svi­je­tu, svje­do­či o srp­skim ko­sti­ma. Ne­ma im bro­ja. Evo i u Bo­ki. Her­ce­go­vač­ki Sr­bi su u tom pe­ri­o­du, na iz­ma­ku 19. vi­je­ka, na ve­li­ki sred­njo­vje­kov­ni krst u lju­binj­skom se­lu Žr­vanj ukle­sa­li no­vi nat­pis ka­zu­ju­ći da tu, pod kr­stom, le­že nji­ho­vi sta­ri. Oni su uz­vik­nu­li do Bo­ga svo­je na­rod­no ime, slu­te­ći va­si­on­sku tra­ge­di­ju svog na­ro­da. U tom pe­ri­o­du, gle­da­ju­ći ka Ko­so­vu, oni su preg­nu­li da iz­no­va po­dig­nu svo­je za­vjet­ne cr­kve na go­ri. U tom pe­ri­o­du slu­čaj­no do­la­zi do pa­lje­vi­na svih sta­rih gr­balj­skih cr­ka­va sa svim in­ven­ta­rom i cr­kve­nim knji­ga­ma. Pro­je­kat beč­ke kru­ne je sa­dr­žan u na­sto­ja­nju da se bal­kan­ski lu­žnjak oslo­bo­di svog slo­va ko­je je ra­se­jao po či­ta­vom Bal­ka­nu. Da se uči­ni agraf­skim, kao ne­ke sta­re bal­kan­ske sku­pi­ne, pa čak i vi­še od to­ga, jer nji­ma ni­je od­re­đe­no pra­vo da usi­je­ku la­tin­ske epi­ta­fe. Da se bal­kan­ski lu­žnjak nad­ne­se nad pro­va­li­ju bez oslo­na, bez pi­sma i bez gro­ba i da gle­da­ju­ći pra­zni­nu svo­jih po­lja i go­ra sta­ne po­red im­po­zant­ne i ne­ra­zu­mlji­ve tu­đin­šti­ne ko­ju je Broz od­nio na ve­li­ku svjet­sku iz­lo­žbu u Pa­riz da svi­je­tu po­ka­že sna­gu umjet­nič­kog ge­ni­ja je­re­tič­kih or­ga­ni­za­ci­ja sta­rog Bal­ka­na. Da gle­da­ju­ći ta­ko tu­đa po­lja i tu­đe go­re pre­zre pri­ro­du i pre­zre Bo­ga stvo­ri­te­lja. Taj je lu­žnjak, ipak, iz­nje­drio vla­di­ku Pe­tra II Nje­go­ša ko­ji je za­pje­vao o pri­ro­di i Bo­gu i u tu pje­smu met­nuo bal­kan­ski lu­žnjak da pla­me­no go­ri... I naj­u­pe­ča­tlji­vi­je ri­je­či vla­di­ke Ni­ko­la­ja u pr­voj nje­go­voj ve­li­koj stu­di­ji po­sve­će­noj Nje­go­šu ko­je sam na­mah i za či­ta­vi ži­vot upam­tio bi­ja­hu upu­će­ne slut­nji pri­ro­de i nje­zi­nih ob­lič­ja. Nje­goš je za­pje­vao o slo­bo­di ko­ja je za srp­skog čo­vje­ka zna­či­la ras­ki­da­nje oko­va sra­ma i po­sra­mlje­no­sti kuć­nim og­nji­štem ko­ju mu je na­met­nu­la beč­ka kru­na. On ga je svo­jom pje­smom udo­mlja­vao u or­gan­skom do­ma­ćin­skom si­ste­mu neo­tu­đi­vom čo­vje­ku. Po­pri­je­ko, pre­ko di­nar­skog svo­da ka mo­ru, kre­ta­la se ak­ci­ja ne­u­po­re­di­vo opa­sni­ja od fi­zič­kih ra­za­ra­nja i obra­će­nja ko­ja je do­ni­je­la ve­li­ka azij­ska si­la, jer ona ni­je do­ni­je­la po­riv za su­ži­vo­tom ili ot­po­rom već po­riv za ga­še­njem i uga­snu­ćem u apa­tri­da, u lu­žnja­ka ve­za­nog za tlo, u čo­vje­ka tra­di­ci­je bez tra­di­ci­je, bez stva­ra­lač­ke ener­gi­je, da­kle, bez Bo­ga. I ot­pa­da­lo je iver­je i raz­ve­ja­va­lo se po ze­mlji i ra­đa­lo ras­ko­le čim su svjet­ski po­ža­ri do­zvo­li­li. Srp­ski di­nar­ski čo­vjek je ople­me­nio Bal­kan i po či­ta­vom nje­go­vom bi­lu raz­nio jed­no drev­no na­rod­no pi­smo i nje­go­vu kul­tu­ru ko­ja pred­sta­vlja svjet­ski uni­kum. Ka­da iz srp­skih po­lja ši­rom Bal­ka­na uklo­ni­te ći­ri­lič­no slo­vo, kao što ga je Ka­laj sa sled­be­ni­ci­ma ukla­njao, od­re­kli ste pra­vo srp­skom čo­vje­ku na pi­smo i grob. Ka­da na ma­siv­ne grob­ni­ke, je­din­stve­ne na svi­je­tu, met­ne­te srp­sko slo­vo vi ste tog čo­vje­ka sta­vi­li u naj­ma­sov­ni­ji i naj­o­so­be­ni­ji stva­ra­lač­ki pro­ces sred­njeg vi­je­ka na vas­ko­li­kom Bal­ka­nu, vi ste ga nje­go­vom sop­stve­nom ori­gi­nal­nom umjet­nič­kom pro­iz­vod­njom iz­lo­ži­li na po­gled svi­je­tu. Ali, još važ­ni­je, uči­ni­li ga po­no­snim i sa­mo­svoj­nim lu­žnja­kom ko­ji je iz­na­šao sop­stve­ni put ka sli­ka­nju pred­sta­ve Du­ha Sve­to­ga.